Демонстрације имају смисла само ако власт обраћа пажњу на ту врсту испољавања народне воље; видели смо ваљда довољно у протекле три-чегири године да нам буде јасно да то са жутократијом апсолутно није случај. Она мари за вољу само својих страних господара.
Посебно је питање шта се догађа у главама полиције која има наређење да у име квислинга и колонијалних подрепаша до смрти пендречи свој народ. Није случајно режим одликовао оног батинаша који је тукао оне што су дошли „његов Београд да ломе“; сумњам да му је пало на памет да бије у име оних који су тај Београд бомбардовали.
Горе од полицијског пендрека и режања режимских медијских паса је очај који просто прожима огорчену већину, која углавном зна шта неће али никако да артикулише шта хоће. У одсуству те артикулације, људи се каче за детаље медијске манипулације. Тако се онда воде бескрајне препирке о томе да ли је, нпр. Ратко Младић злочинац (уместо да о томе одлучује суд - али истински, не монтирани), или да ли је Слободан Милошевић био добар или лош владар. А нико да се упита има ли ити једне државе на свету која гази свој устав и законе и руши саму себе тако што изручује своје војно, политичко и полицијско руководство непријатељу. Да ли таква држава онда има икакав легитимитет, да ли је уопште потребна? Одговор се намеће сам од себе - али само ако не постављате погрешна питања.
Увек се враћам на ону Андрићеву дијагнозу о злостављању које толико извитопери народ да више не зна да разликује добро од зла и сопствену корист од очигледне штете.
Жутократе су свашта нешто: сујетни, горди, неморални, насилни, покварени. На нашу велику несрећу, нису глупи. Односно, наводни властодршци (у ствари само гињоли из којих вири рука странаца) можда и изгледају празноглаво, али то сигурно нису њихови пропагандни и маркетиншки саветници, који тачно знају како да упакују неку вест. Тако сваки рушилачки, издајнички или слугерањски чин бива представљен као државништво, победа, или велики успех који обећано ЕУропство примиче на дохват руке. Није важно што се та прича све мање прима, довољно је да се убаци „мина“ у аргумент и да се онда народ око тога гложи док се кречење у жуто наставља.
То се ради употребом манипулативног језика и логике идентитета. Тако се, на пример, примедбама на хапшење генерала Младића одговара „А, то ти подржаваш геноцид у Сребреници!" И онда се прича скрене на јалову расправу о пропаганди око Сребренице. Критика пузећег признања Независне Државе Косовије од стране жутовкрата проглашава се за „мрачно противљење бољој будућности“ (јер се ЕУропство аутоматски сматра рајем на земљи, је ли) и „негирање реалности“. И док се народ искобеља из кучине флоскула, ето већ новог жутог злодела, и циклус креће изнова.
Све ово за сврху има једно анестетисање народа, оно чувено постепено кување жабе. Сваки пут кад неко каже „А зашто се бунимо сад против овога, када је оно ономад било много горе, па ником ништа“ он у ствари доприноси тој анестезији. Чак и кад је у праву, промашио је суштину, а то је континуитет жутократског злостављања.
Како да не паднете у замку жутих манипулатора? Упитајте се којем принципу служи, или који принцип крши (ово чешће, нажалост) њихово деловање.
Нико ко има макар трунку самопоштовања не може и не сме да пристане на теорију фантомског „заједничког злочиначког подухвата“ по којој је целокупно руководство Срба (РС, РСК, СРЈ) колективно оптужено. Независно од тога јесу ли осумњичени криви или не, њиховом предајом се разара држава и лажира историја. Статут Војводине је лош зато што се њим сепаратизам и обнавља један деструктивни поредак. Скупштинска резолуција о Сребреници је лоша зато што је наметнута и преписана, зато што признаје кривицу иако је Међународни суд правде Србију врло децидно ослободио одговорности, и зато што званично прихвата недоказану пропагандну верзију једног неразјашњеног догађаја. Предаја - или прича о подели - Косова је зло зато што се тиме држава одриче права и принципа, а не само комада земље. Проблем са жутократијом није само што се под њом лоше живи, већ што је посвећена злом циљу: да униште културу, традицију и менталитет народа и замене га другим, увезеним од својих господара.
Што рече један драмописац, највећи Ђаволов успех је што је убедио човечанство да он у ствари не постоји. Сваки пут када сами себе саплетемо погрешним питањима које нам сервира жутократија, прихватимо анестезију док се не заврши још један рез. Довољно пута реците: „Нећу ваљда због овога да се буним“, па на крају нећете моћи ни због чега. Нестаће и државе и вас.
А ако вам после свега овога недостаје инспирације да одлучите шта ћете и како ћете, послушајте песму „Они су“, Београдског Синдиката, из сада давне 2006. Можда вам нешто падне на памет.
Они су систем, инструкција
догма, корупција, терор институција
репресија убија
мафија, мурија, држава, хајдучија
кадија, судија а ми смо револуција.
Нема коментара:
Постави коментар