Највише коментара ове недеље заслужено је посвећено посети Жутији немачког канцелара Ангеле Меркел. За све своје силно подаништво, низ безусловних капитулација и спремност без преседана у свету да у потпуности упропасте земљу и народ којима владају, жутократе су „награђене“ изјавом Меркелове да се од њих захтева ни мање ни више него да заволе Хашима Тачија. Никакво претварање, муљање, мотање, динкићевање не долази више у обзир: услов да Београд и помисли на почетак преговора о договорима за кандидатуру (итд.) је да призна „Независну државу Косова“. Док не дођу нови услови. Што да не, кад им се може, када жутократе све испуњавају а невладници моле за још?
Али ако сте очекивали да тон коментара - или овог текста - одише очајањем што је, ето, ЕУропски пут затворен захваљујући неразумним Немцима који немају слуха за Боратову генијалност, на погрешном сте месту. „Змија“ Тачи и „милосрдна Ангела“ (како је Меркелову крстио Оливер Вуловић) су нам учинили услугу. Све је сада истерано на чистину, и бедна жута банда нема више чиме да објасни како то да њихово „ново одело“ за Србију у ствари не постоји. Никакве „црвене линије“ више не помажу, пише Младен Ђорђевић, док Милорад Вучелић призива слику жутократа како хорски певају „Данке дојчланд“ мислећи да их нико сем Ангеле не чује и не види.
Дабоме, из жуте штампе нећете чути Ангелину бруталну истину. А јок, по њима је још све дивно и красно и сјајно и боље сутра само што није. Добар приказ тих патетичних покушаја негације стварности написао је Миодраг Зарковић.
У праву је Жељко Цвијановић да је Врховни Жутник политички мртав; али зашто су га сахранили управо „пријатељи и савезници“? Пада ту на памет она басна о жаби и шкорпији, која ето не може против себе па макар се и удавила. Немачку мотивацију можда је најбоље објаснио Александар Павић, следећим речима:
„Ваша инфантилна наивност је толико смешна да већ постаје заморна. Шта ми то од вас онда хоћемо, питате? Па исто оно што хоћемо уназад бар 150 година – да вас нема. На првом месту као државе а, ако је могуће, и као народа... Колико још пута треба да вам разоримо државу да схватите да вас сматрамо крвним непријатељима, експонентима Русије, неприхватљивим острвом слободе у нашем германском мору? Нису ли 1914, 1941, 1991, 1999, 2008. биле довољне?“
Не слажете се? Прочитајте есеј Радована Калабића па ћете видети да ова теза има итекакву историјску подлогу.
Никакво поштовање других не може да добије неко ко не поштује себе. А жутократе су до те мере понизиле Србију и Србе, да сад на њих, поред Империје и регионалних сатрапа попут Немачке, кидишу и локални подрепаши. Тако је премијер Хрватске Јадранка Косор, у посети Приштини на петама Меркелове, поповала Београду - као да је она лично заслужна за етничко чишћење Крајине и Косова, а не Империја и Немци.
И док је Врховни Жутник одговорио да то, ето, баш није лепо и пристојно (а како он зна?), невидљиви министар Јеремић је заједљиво приметио да са пријатељима као Косор, Тачију нису потребни непријатељи. Загреб је, дабоме, протестовао. Косор је изјавила како није реч о дипломатском рату. Па и није; за рат је потребно двоје, а Жути су ко зна колико пута рекли да апсолутно неће да се боре. Ни за себе.
Ипак, награда за најидиотскију изјаву недеље припада министру ШуНАТОвцу, за следећи бисер: „У Либији је познато да је Хрватска део НАТО алијансе. Дакле, не постоји никаква могућност да неко тражи азил у Хрватској или Србији“. Шта рече? Зашто би... Одакле му... Ма нема те логике по којој би ово имало смисла.
Е, да, после петомесечног отпора НАТО бомбардерима и „демократским“ побуњеницима у служби Империје, изгледа да је пуковник Гадафи окончао своје дане владања Либијом. О балканизацији Либије и либизацији Балкана пише Драган Милосављевић, док крвави пир „демократије“ у Либији коментарише Горан Вујевић.
Кад смо већ код Либије, ових дана се појавио интервју ген. Младића Си-ен-ену из августа 1995; никада није пуштен, можда зато што америчка мрежа није у њему нашла ништа што би могла да искористи за сатанизацију Срба.
Либијска трагедија најбољи је показатељ до које мере је политика Империје на Балкану лицемерна и лажна; једно је поверовати у причу да су за све криви Срби и „зли Милошевић“, али шта ћемо са Либијом? А пре тога Ираком? Додуше, они који налазе оправдања за све што Империја ради, а немају оправдања ни за шта што ради њихов властити народ (ако уопште више мисле да му припадају) отпорни су на логику, и с њима скоро и да не вреди расправљати. Одличну илустрацију за ово нуди Зоран Аврамовић, испитивањем феномена Весне Пешић. О самомржњи и њеној историји и последицама по Србе, пише Милан Дамјанац.
Готово незапажено је прошла вест да су Србија и Русија потписале договор о борби против трговине наркотицима. Бранко Жујовић напомиње да НАТО контролише и извориште хероина (Авганистан) и кључну карику у ланцу шверца (НДК), па ће та борба бити... занимљива.
Жутократе кажу да ЕУропство нема алтернативу. Значи, мисле да је немогуће да Србија буде слободна и независна. Мора, значи, да се приклони ЕУ и НАТО. Јер су они, дабоме, толико „демократски и толерантни“ да не дозвољавају било какав други пут (па сварите тај парадокс ако можете). Приче попут онога што Андреј Волков пише о алтернативним перспективама за жуте једноставно не долазе у обзир. Србија има да уђе у ЕУ, макар и без Срба, без територије, и без имена.
Зато треба да будемо захвални Ангели Меркел. Показала нам је праву природу и карактер ЕУропске уније, каже Петар Анђелковић, па сад знамо тачно на чему смо. Коме више да верујемо, својим очима - и Ангели - или Борату, Божи, ШуНАТОвцу и Динкићу? Danke, Анџи. Слажем се са колегом из Ангмара: овим је расправа о ЕУ закључена.
Може, дакле, Империја да шаље нове сатрапе (попут „смрдљивка“ чију биографију излаже Мироје Јовановић); могу Берлин, Аграм и Приштина да сањају васкрсењље хиљадугодишњег Рајха. Слаба им вајда. Пробудили су спавача. А толико су се трудили да га успавају...
Врховни Жутник је већ прошлост. Цели овај режим ће ускоро истим путем. Отписани и избрисани се боре (обавезно прочитајте есеј Миодрага Зарковића о Митровици) јер слобода нема алтернативу.
Ослобађање од окупације неће стати само сменом жутократије; биће потребно преиспитивање трулежи која се систематски намеће већ деценијама, самомржње и невладника који је професионално шире. А онда предстоји процес обнове и изградње, који ће да захтева много рада и не мале жртве, како вели Бранко Павловић. Али нашим прецима је било далеко теже. Жутократе нас убеђују да смо попут њих: мали, слаби, бедни и жељни ропства. Да у нама није више остало ништа од Карађорђевих устаника, победника са Цера и Колубаре, ветерана албанске голготе и Солуна, бораца против усташа и нациста пре 70 година...
Ако нисте сигурни да ли су у праву, упитајте се: да ли су о било чему до сада рекли истину? Одговор већ знате.
Нема коментара:
Постави коментар