„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 14. август 2011.

Енглески хаос

Признаћу да ми је прва реакција на нереде у Енглеској била: Види, кренули прво на патике.

Дабоме, ствар је много озбиљнија. Системски медији (ТВ, новине) покушавају да све објасне класичном причом о угњетеним мањинама и огорченој сиротињи без посла и перспективе. Кад оно, међу ухапшенима има и добростојећих и образованих и познатих... Али ако се чињенице косе са политички подобном причом (која, успут, омогућава да држава настави са социјалом политиком „хлеба и игара“), утолико горе по чињенице.

Са друге стране, тврдња да је пљачка, паљевина, разбијање, премлаћивање (па чак и убијање) по енглеским градовима и предграђима било мотивисано расном нетрпељивошћу није у потпуности тачно. Мада је већина изгредника била тамнопута (све је почело када је полиција убила једног ситног криминалца пореклом са Јамајке), изгледа да је међу њима било и домородаца, а ту и тамо чак и „Азијата“ (како се тамо називају становници индијског подконтинента). Али и то како где.

Историчар Дејвид Старки (David Starkey) изјавио је пре неко вече на Би-би-сију да доминантна димензија нереда није била расна, већ културна - тј. да су они белци који су у њима учествовали попримили црначку уличну антикултуру (најбоља илустрација тога је Али Џи, ТВ лик комичара Саше Коена). Системски медији су Старкија одмах напали због „расизма“ ...


(Али Џи, у свом елементу)


Мислим да је погрешно повлачити паралеле између енглеских нереда и, рецимо, режираног разбијања излога за време протеста фебруара 2008, или тзв. геј параде октобра 2010. У Србији на улицу излазе гладни, обесправљени, понижени - људи који скоро па немају другог избора јер им је жутократија узела све, од посла до достојанства. Притом страдавају људи, а не излози.

Ово у Енглеској ме више подсетило на косовски погром 2004. Исти ови медији су тада описивали дивљање Шиптара као незадовољство омладине јер немају посла и перспективе, и као решење предлагали стварање НДК. Ако су толико сиромашни, откуд им свима мобилни телефони? Ако су незадовољни сиротињом, зашто пале цркве? Али пошто су та питања кварила политички подобну причу, њих нико није ни постављао, а камоли на њих одговарао.

Сетите се великих нереда у Ванкуверу половином јуна, када је пијана омладина разбијала излоге, пљачкала и палила јер је њихова екипа изгубила финале купа у хокеју (!). Мобилни телефони на све стране, неки „бистри“ изгредници су се чак хвалили на Фејсбуку и Твитеру... Дабоме, касније су све те слике и текст допринели хапшењима и казнама. У каквој су то силној муци били Канађани, да почну да разбијају сопствени град - иначе познат као прилично опуштен? Политички подобна прича није нудила одговор. Зато данас нико ни не спомиње Ванкувер, као да се није десио.

Одговор се наслућује у неким анализама енглеских нереда. Поједини коментатори оптужују енглески систем социјалне државе, који подстиче нерад, разбија породицу и ствара под-класу полуобразованих и радно неспособних који су навикли на лагодан живот о туђем трошку. Како каже један колумниста: „немају самопоштовања, али су пуни себе; верују да имају право на висок стандард живљења а да ништа не ураде како би га заслужили.“ Па кад им неко ускрати „основна људска права“ попут плазма телевизора, патика и мобитела, раде летве и праште излози.

На вратима једног ресторана у Манчестеру, пролазници су пре неко вече могли да виде руком написано обавештење: „Због општег друштвеног колапса, са жаљењем вас обавештавамо да вечерас затварамо у шест.“

Дијагноза друштвеног колапса није баш сасвим тачна. Нереди су престали тек када је народ почео да се организује и брани своје квартове од насилника, пошто полиција није била ни вољна ни способна да их заустави. Значи, колико год болесно, друштво је ипак некако одговорило. Енглеска држава је оманула, прво стварањем проблема вишедеценијском социјалном политиком, а потом неспособношћу да се са проблемом суочи.

Слична ситуација постоји у многим ЕУропским земљама, али са нашим проблемима готово да нема додирних тачака. Осим што би из очигледних чињеница требало да буде кристално јасно да ЕУ није никаква обећана земља - али у то ионако верују само још они потпуно имуни на чињенице.

Нема коментара: