„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 24. септембар 2011.

Око Соколово #37

Данас је 1175. дан жутократије.

Колико дуго ћемо овако да бројимо, прилично је неизвесно. После прошлонедељног наступа руске дипломатије, паралелно са неуспехом Империје да заокружи окупацију НДК у корист својих терористичких штићеника, Жутоград је обузела права паника. Одмах је почела прича о борби против корупције, са све хапшењем жртвених јараца, па сто седамдесета епизода теорије завере „Ко је убио Ђинђића“ (ако не знају, што ли онда Легија и онај Јовановић седе у затвору?), па дочек одбојкаша - све, само да Срби не саберу два и два. Узалуд. Изгледа да је народу заиста досадило да буде „вечито запањена публика те трећеразредне трагикомедије с примесама психо-хорора“, како је то описала Ана Радмиловић.

Истовремено, све се ради да се народ на Космету не само препусти на милост и немилост НАТО и албанском окупатору, већ и одсече од свако подршке из остатка Србије. Реч је, дакле, о  врло активној издаји. Кад год се упитате зашто на Јарињу, Брњаку и где већ нема више људи, шта ради та Србија - имајте на уму сведочансво Косаре Гавриловић о томе како је жута полиција, а не КФОР или ЕУЛЕКС, спречила да се косметским браниоцима придруже браћа из унутрашњости. Кад год чујете причу да су косовски Срби у ствари „организовани криминалци“, било да је прича Тачи или неки невладник, сетите се есеја Зорана Влашковића да се ради о гнусној, гебелсовској лажи.

Уопште, пре него што поверујете у било шта што до вас долази преко телевизије, новина и радија, прочитајте објашњење Ане Селић о чему жута штампа ћути, а о чему бира да галами. Погледајте видео-прилоге и писана сведочења на герилским медијима. О новинарима који би да буду не само уста власти, већ и пендрек, посебно пише Ана Радмиловић.

Јариње: купус за Немце
Неке ствари чак ни властима блиски медији не могу да прећуте; рецимо дирљиву сцену са Јариња када су Срби хранили немачке окупаторе. Попут оне слике са прошлогодишње „параде“, када је пензионер нудио хлеб оклопљеном полицајцу, и ова би требало да уђе у фото-анале српске историје.

Са друге стране, жутократија проклиње име Џулијана Асанжа и његовог Викиликса, чије објављивање украдених дипломатских депеша Империје наставља да исписује подоста другачију историју протекле две деценије од оне коју је квислиншки култ покушао да наметне. Тако Љиљана Смајловић прво открива шта Империја мисли о Србима уопште и Врховном Жутнику и квислинзима специфично, а неколико дана касније осврће се и на депеше америчке амбасаде у Холандији које се тичу инквизиције у Хагу и њеног најпознатијег сужња. Из њих је сасвим очигледно за чији рачун ради трибунал, ко га контролише и коме се подносе рапорти. Не Уједињеним нацијама, дабоме.

За то време, Никола Врзић цитира депеше које остављају снажан утисак да су многе недавне ујдурме у СПЦ у великој мери дело мешетарења Империје, а налази и потврду да активности муфтије Зукорлића имају итекако политичку позадину. И раније је о овим стварима шушкала чаршија, али сад, ево, постоје конкретни докази. Разлика је мала, али битна.

Ни од приче о ЕУропству није остало ништа. Ангела Меркел је ту немртву ствар пробола глоговим коцем још у августу, а сад када из Брисела поручују да су даљи услови предаја Космета Тачију, одржавање Параде, па онда и јатаци хашких оптуженика и тако унедоглед, поставља се питање ко је овде луд. Ко хоће да види како изгледа ЕУропска перспектива, ено му Бугара. Земља која је некад извозила поврће, сада увози паковану храну са Запада. А није имала ни рат, ни санкције...

Просто дође човеку да се упита, попут Стефана Драгичевића, да ли би било толико страшно да је Србија заиста руска колонија - како оптужује врховни невладник Чедовиште - уместо ЕУропско-империјалне каква је данас. Неки Срби већ љубе руку Александру Васиљевичу Конузину, а други сањају Путина за председника. Није им суђено: Путин ће следеће године највероватније да се врати на председничко место у Русији. Једино ако Медведев хоће посао...

Ово само напола у шали. Али чињеница је да квислиншки култ не зна више шта значи суверенитет и независност; мисле да је то нешто што извире из топова НАТО. Биљана Ђоровић објашњава како НАТО у ствари ратује против смисла, а не само држава које жели да освоји, док Бора Ђорђевић има пригодне речи за „самозване апостоле демократије“, људе који се „чуде и како сам се дрзнуо да у рату будем на страни свог народа. За њих је патриотизам нешто врло срамотно“.

А служење Империји највећа врлина, додао бих. Ево, док категорички одбијају да ратују чак и у самоодбрани, а део територије им окупира НАТО под смоквиним листом УН, Жутија шаље „миротворце“ на Кипар

Тешко је речима описати извитопереност и поквареност властољубивих индивидуа који себе данас називају културном и политичком елитом Србије - а ја овде жутократама, невладницима и квислиншким култом. Писци на иностраним апанажама зарађују на клеветању свог народа и силовању историје (један од примера наводи Александар Дунђерин). Политичари намерно поричу историјске чињенице како би одржали у животу митологију која им даје легитимитет (како илуструје Милан Јовановић). Штошта може да се закључи и из односа који властодршци имају према саветницима (Ратко Дмитровић). Али све то скупа кад се сабере није довољно да објасни сву страхоту квислиншког култа.

У помоћ притиче Жељко Цвијановић, чија анализа последње рунде жутократске демагогије у додатно расветљава и карактер самих жутократа. Шта рећи за људе који су дошли на власт обећавајући народу наду, а решили да на власти остану тако што ће му сваку наду одузети?

Посебну пажњу заслужује констатација да ово што се дешава данас није никакав плод деведесетих, већ једне политике која вуче корене из 19. века, а која је само мењала носиоца. Прво су је водили Лондон и Беч, потом Берлин, а затим Вашингтон - али је све време мета била Москва, а сметња Срби. Нека вам као илустрација послужи епизода коју наводи Радован Калабић, о одлуци кнеза Милана да се 1881. покори Аустро-Угарској.

Прочитајте бесловесно трабуњање Мортона Абрамовица и Џејмса Хупера (први је оснивач а други дугогодишњи директор озлоглашене Међународне кризне групе) па ће вам бити јасно како данашњи властодршци атлантске Империје гледају на Балкан и на Србе. Као контраст препоручујем размишљања Мирослава Лазанског о УН, лицемерју ЕУ и квислинзима који баштине општи морал од бољшевика и њихових антипода.

Занимљиве тезе о Империји, Србима, НАТО и тренутној ситуацији износи и професор Милан Брдар (аудио), у радио-емисији „Атлантис Ултра“.

И тако се поново враћамо на питање које је прошлог петка, у брлогу невладника, поставио А.В. Конузин: „Има ли овде Срба?“ Има ли их у Србији, пита Драгомир Анђелковић, окупираној физички и ментално? Има ли их који су спремни да се боре за свој опстанак, достојанство и част, пита се Весна Веизовић.

Има, дабоме. Свако ко изађе на барикаду, ко покуша да дође до барикаде макар га спречили чауши режима; свако ко пише, говори, ради да би у некој скоријој будућности дошла слобода; свако ко у срцу одбија да буде крив што је жив, коме смета жута „истина“ и не пристаје на хашку и ЕУЛЕКС „правду“; када се сви саберу, има их много. И далеко су јачи од квислиншког култа, чија се кула саздана од лажи пред нашим очима урушава. Зашто да нас боли што Борис Тадић и Чеда Јовановић неће да буду Срби, кад хоће Петер Хандке и Александар Конузин?

Зато не губите наду - не би се Империја толико трудила да натера Србе да признају „Независну државу Косова“ да је то заиста свршен чин, и да се Србија ту ништа не пита, подсећа Светлана Васовић-Мекина. Без признања, без тог непорецивог чина покоравања, све што су досад урадили им је узалуд. Све док човек сам не прихвати губитак слободе као нормалан и пожељан, нико од њега не може направити роба. Тачно је да има и надри-револуционара које Феђа Димовић описује у „Два ферала“, али то је наличје борбе, а не њено лице.

Уосталом, погледајте само колапс жуте виртуелне реалности, који је остварен путем алтернативних медија. Жутократе и Империја се понашају као да и даље живимо у свету где једино они имају митраљез, а сви остали копља и стреле. А у реалности коју упорно одбијају да признају, сада и народ има медијски еквивалент калашњикова...

Нема коментара: