„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 13. новембар 2011.

Око Соколово #44

Жутократија, дан 1225.

Барикаде још увек стоје. Немоћна да победи народ на северу окупираног Косова, Империја је одлучила да нападне „мекшу“ мету. Отуд цела кампања за „преокрет“ у Београду и најновији „преговори“ о томе како да се Тачистану и Империји преда све што траже - а да се народ не досети. Мисле, могло им се толике године, може им се и сада.

Квислиншки култ је ставио све карте на сто. Лажан Динкић сад хвали Титово време и напрасно открива да Србија изумире - као да лично он није од 5. октобра наовамо управљао тајкунизацијом, пљачком и пропашћу српске привреде, него је ту деценију провео, рецимо, у Џибутију. Латинка Перовић објашњава да је увек била велика ЕУропејка - осим када је била марксистички културкомесар, је ли. Тек углавном, свако ко је у претходној деценији омастио брк док је Србија пропадала, од досманлија до невладника, сада подржава „преокрет“ (или можда prijeokrijet? Ђаво ће га знати...).

Свега има у тој чорби. Миодраг Јовановић, један од професора Чедовишту, осврће се на лицемерје свог исписника. Ана Радмиловић и Миленко Јованов независно пишу о ТВ емисији у којој је посао Вука Д. био да Вук Ј. наспрам њега изгледа као патриота, и долазе до истог закључка. Миодраг Зарковић напомиње да пријеокријетачи нису могли Београд да излепе билбордима без подршке „старе, угледне српске породице Ворлик“, и целу ствар посматра кроз призму чувене сцене  из „Маратонаца“ двоје потписника прогласа. За то време, Феђа Димовић би кобајаги да се и он пријеокрене, па описује како би то изгледало.

Али ако хоћете да о најновијој измишљотини квислиншког култа прочитате само један текст, онда нека то буде триптих Жељка Цвијановића, где је ама баш све речено. Циљ квислиншког култа - односно њихових господара из Империје је да једном заувек, непорециво, неповратно и неопростиво, оскрнаве Србе и Србију. Да све што је мимо и против њих ставе „изван смисла, изван морала и, коначно, изван људскости.“ Не знам зашто мисле да ће им то поћи за руком сада, кад није у протеклих 20 година; додуше, одсуство елементарне логике некако је предуслов за припадност квислиншком култу...

Шта то Вук Д., Чедовиште и њихови следбеници хоће да преокрену, када Жутоград већ годинама систематски затире Србе? Хоће промену косовске политике? Па зар није доста што се најгори медијски рат против косовских Срба води управо у Србији, о чему сведочи Адис Ајалев? Већ се спроводи споразум о регистарским таблицама и исправама који признаје Тачистан, каже Јања Гаћеша. Она подсећа и на злобу Империја, која је погром из 2004. описивала као „међуетничко насиље“ - а то чини и сада. Нема везе што притом страдају скоро искључиво Срби. О најновијој жртви Империје, Сави Мојсићу, пише Предраг Николић. Али свеколике невладничке боркиње за људска права о убијеним Србима или ћуте, или њих саме криве што су (постојањем) испровоцирали своје џелате!

Империји нису довољни само притисци на Србе на Космету и промоција квислиншког култа. Турски министар иностраних дела је ево у „приватној“ посети тзв. Санџаку. Најновију ујдурму квислинга у Војводини објашњава Душан Ковачев у тексту о „отпорашком брашну“. Мило Ломпар је дао изузетно занимљив интервју, у којем се између осталог осврће и на производњу вештачких идентитета. О медијским оператерима окупације пише Ђорђе Ивковић; мада је према понекоме и незаслужено преоштар, у принципу је у праву.

Међутим! Империја нити је свемоћна, нити су њени пројекти махом успешни. Дапаче, сваким даном је све слабија, а скоро све што ради јој се обија о главу. Такозвано „арапско пролеће“ то у ствари није било, објашњавају Бранко Радун и Саша Гајић. За то време, темељи ЕУропске уније се тресу кризом око евра, који би јој могао доћи главе, вели Синиша Љепојевић. У Грчкој је пао Папандреу, у Италији је дошао крај Берлусконијеве ере, а осовина Берлин-Париз већ гласно размишља о „асиметричној“ ЕУ у којој би неке чланице биле једнакије о других.

Улазак у такву ЕУ би било добровољно утеривање у гето, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чему онда прича да би недобијање кандидатуре за тај тонући брод била трагедија или смак света (као што тврде пријеокријетачи), пита се Мирослав Лазански. У кризи која потреса ЕУ, Ђорђе Вукадиновић види одјеке распада СФРЈ. Ако је Југославија била неодржива, како ико може да помисли да ЕУ онда није?

Славољуб Лекић пише о опасној странпутици германофилије, док Драган Крсмановић објашњава да НАТО у Србима никада неће гледати савезнике. Бранко Жујовић подсећа да у Куманову није потписана капитулација, па нема разлога да се Срби понашају капитулантски. Помало депримира чињеница да уопште морамо да се бавимо нечим што би требало да је очигледно, али то је боље него ћутање и пуштање квислиншком култу да намеће идиотизам. О онима који ћуте пише Драгомир Билић, док неке корисне савете онима који не желе да ћуте даје Василије Мишковић.

Колико год се Империја, жутократе и невладници трудили да наметну своја убеђења као не само једина исправна већ и једина могућа, они су већ изгубили. Само то још не знају. Али знају људи попут Срба на барикадама, нас у медијској герили, или оних којима је јасно да „није суштина у томе што ћемо некад некуда отићи, мука је ако се немамо коме и чему вратити“, како каже Владимир Недељковић.

Питање више није хоће ли квислиншки култ наставити да влада Србијом. Неће. Питање је само на који начин и уз колико крви ће отићи. А како не би и после њих остало њихово, треба прочитати размишљања Драгослава Павкова о насиљу, односно злоупотреби силе.

Паметнима доста.

Нема коментара: