Немам обичај да цитирам коментаре, било са Сокола било са других места, али овде морам да направим изузетак, јер ово што је написао „пегепет“ заслужује да се понови. Одговарајући на мој коментар (пренео сам га у коментарима на есеј од четвртка, па да не понављам), каже:
Госп. Малићу, почињем ново исчитавање од вашег коментара и како ми се допао као уосталом и текст, решио сам да још нешто додам јер мислим да се савршено добро разумемо.Куд год да кренемо, све се враћа на основну логику. Док сами себи нисмо јасни, биће нам онако како је сада. Зато ово цитирам и потписујем.
„Ако је неслога проблем, онда тражите начина да се сложимо око неких основних ствари - а око детаља и не морамо. Јер би онда живот био много досадан. Дајте да будемо саборни“.
Ово је суштина и ако се сви око ње сложимо, остало су финесе. Јер, није важно да ли смо под добровољном, меком или правом окупацијом, ако се сви сложимо да јесмо окупирани и да треба да кренемо у борбу за слободу. У коментару сам намерно кренуо од сопственог примера и успут "докачио" и Драшка, јер сам за њега био сигуран да ће, као што и јесте, исправно схватити "шта је песник хтео да каже". А сада ћу навести неке, свима познате "жуте примере", а не бих ли пластичније дочарао оно што сам започео да образлажем.
Вук Драшковић 9.марта '91. Је ли кидисао на црвене некрунисани краљ тргова? Зар није Бора Јовић извео тенкове на народ предвођен Вуком? И је ли онда икоме сметало то што је Вук изашао из капута Мике Шпиљка? Или, касније, је ли сметало четницима то што их је он, Шпиљков секретар, годинама водио на Равну Гору? Је ли икоме засметало када је Вук са ТВ Бастиље, за време бомбардовања '99, причао о малој Милици Ракић? Зар није он предводио највећу опозициону партију све до избора 2000-те године?
Данас је Вук Драшковић жући од жутника. Мислим, срећа наша да нема ефективну власт, јер би, да се он пита, остали не само без Косова, већ и Шумадије. И данас му се спочитава да је био црвени. Тобоже, баш зато што је некада био црвен (Боже мој, још је код Шпиљка био секретар), он је данас жут. Није него! Биће да је нешто друго у питању, дубље или много плиће, да се не споримо и око тога.
Или, да ли се још неко сећа Чедомира Јовановића, са крстачом око врата и иконом у руци, како прича о косовском завету? Он је и онда био унук истог деде. Данас је тај биолошки отпад(ник) жући и од Вука, жешћи и од самог Ментора.
Или, на задњим изборима су до последњег дана Дачекови социјалисти важили за патриотску странку. Трт! Нама из патриотског корпуса, све до тог судњег дана када су они прешли у жути табор, нешто и није сметала дотадашња њихова, црвена боја. Од тада, одједном им се спочитава све оно што смо знали и пре, а у вези идеологије коју и нису мењали. Мењали су нас. За њих.
Или, да споменем великог српског јунака Шешеља. Коме је у антикомунистичком и антититоистичком табору сметао његов "самоуправљачки докторат", када је са ашовом кренуо у кућу цвећа? Или, коме то смета данас, када он демонтира хашку наказу?
Па његов кум Тома. На прошлим изборима је он био наш највећи патриота, такорећи вођа патриотског корпуса. И данас? Бар половина са наше, патриотске стране улице, сумња.
Наравно да би набрајање могло да се настави и наравно да би сада око ових примера могли да пенушамо данима, да се ватамо за гуше и убеђујемо, али то у овом случају није био циљ, него средство да се мало боље разумемо и приближимо.
Елем, као што се Драшко поноси народним херојем и исправно оцењује да нам је титоизам дошао главе, време је да се и ми остали пресаберемо и прикупимо, растребимо жито од кукоља и да се саборно српски сложимо око неких простих чињеница. Окупирани смо. Мали смо народ и помоћи са стране немамо. Хоћемо слободу. За њу се морамо изборити сами. Не идеологијом, не речима, него делом.
Нема коментара:
Постави коментар