„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 18. децембар 2011.

Око Соколово #48

Требало би да кажем да је данас 1260. дан жутократије, али после 9. децембра даље бројање нема неког посебног смисла. Као да постоји консензус да је жута власт политички мртва, и сада је само питање ко ће је заменити, како, и када тачно.

Чак нема више ни потребе да се жути критикују и нападају; већ се гложе међусобно, а сопствене речи и дела су итекако довољни да им дођу главе, како илуструје у два наврата Саша Ставретовић. Да је Друг Бота начисто скренуо памећу потврђује и Владимир Недељковић.

Мало ко више верује у обећани ЕУропски рај. Можда се неки чак питају како је могуће да је ико поверовао у ту мачку у џаку (како је лепо описао Зоран Грбић), фиктивни ћуп на крају дуге (Оливера Новаковић), голуба на далекој грани (Младен Ђорђевић). А ко још верује, после ових текстова можда промени мишљење.

Нажалост, урушавање жутократије не значи аутоматски и пропаст квислиншког култа. Он и даље делује, кроз медије, мреже невладника и „преокрет“. Они и даље желе да створе Србију у којој би Вук Драшковић био стандард понашања (како то осликава Бранко Жујовић), а подаништво Империји било попут оног у причи Милана Продановића о тајни Императоровог сата.

Одличну анализу и илустрације менталитета квислиншког култа дао је неки дан Зоран Ћирјаковић. Једино што бих му замерио што се толико упире да нађе сличну појаву на другој страни, јер се она шачица мрачњака на маргини родољубља не може поредити са родомрзачким главосечама култа, ни по бројности ни по утицају.

Тај култ смрти је одвео у смрт породицу Поњигер, објашњава Владимир Димитријевић. Али још горе, сада се труди и да тај смртоносни очај представи као нешто нормално и пожељно, против чега се оправдано буни Јована Папан.

Против очаја најбоље делује знање, односно истина која ослобађа. Тако се ових дана појавила књига Николе Врзића „Викиликс: Тајна дипломатских депеша“, чији садржај сведочи о многобројним непочинствима Империје у Србији. У серији текстова на сајту Факти, др Мирко Зуровац објашњава корене садашњег ропства Србије и катастрофалну политику која се води од петооктобарског пуча наовамо. А имајући у виду тренутни покушај изазивања револуције у Русији по петооктобарском шаблону, Миодраг Новаковић подсећа на порекло и функцију Отпора.

На опасност од падања у било какву митоманију, била она ЕУропско-невладничка или ничим утемељена русофилија, упозорава у занимљивом и провокативном есеју Бранимир Марковић. Илузије о НАТО Црногорцима (а ваљда и Србима) разбија Мирослав Лазански. А Ана Радмиловић расветљава сензационалну вест о српским шверцерима оружја на Космету - наиме, ради се о људима који раде за Империју и у спрези су са Тачијем. И гле чуда, о њима се одједном после тога више не говори...

Кад смо већ код Косова, руски конвој хуманитарне помоћи ипак је прошао. Упркос злим језицима, Руси су се ипак показали као већи Срби од Срба, вели Александар Костић. Четири дана трајала је драма на Јарињу, јер су окупатори (КФОР-ЕУЛЕКС) покушавали да руске каминоне врате, преусмере на Тачистанску царину, или им прикаче пратњу ЕУЛЕКСа. Успут су се прописно избламирали, изјавама да нема никакве хуманитарне кризе (Питер Фејт, Хилари Клинтон) и да је сасвим нормално да фиктивна мисија „реда и закона“ печати и царини камионе са робом (Завије деМарњак, шеф ЕУЛЕКСа). ДеМарњак је иначе одраније познат као врсни хуманитарац када је о Србима реч... 

Москва је на крају надиграла Брисел, конвој је прошао, барикаде и даље стоје, а Срби сада знају да је Русија ипак уз њих. А у целој тој причи, званични Београд није ни писнуо - да ли што жутократе нису хтеле да се замере својим господарима, да ли што су се превише о себи забавили, или што су постали свесни да их ни Империја, ни Русија, али ни Срби више ни за шта не питају. 

Жутима, дакле, јесте одзвонило, али ко ће доћи уместо њих? Расположиве анализе се углавном баве постојећим странкама, са посебним освртом на СНС. Стефан Душанић, који има далеко више разумевања за Коштуницу и ДСС од мене (мада то аргументује до те мере да сам вољан да размислим), одбија било какав савез ДСС и СНС. И Остоја Симетић је против Напредњака, јер их види као ехо жутократије а не стварну алтернативу. 

Насупрот њима, Жељко Цвијановић у подужем есеју (1. део) (2. део) објашњава зашто мисли да Николић као прелазна варијанта не би био апсолутна трагедија, односно да је малтене све тренутно боље од Жутих (у шта убраја и „Преокрет“).

Изузетно песимистично размишља Василије Клефтакис, кјоји исправно констатује да у Србији не постоји грађанска класа или традиција племићког служења народу (noblesse oblige), тако да је једино што постоји та „нова класа“ некадашњих комуниста а данас грађаниста. Клефтакис предвиђа да ће нова влада, у било ком саставу, ипак наставити са спровођењем досадашње политике.

Уз дужно поштовање наведеним ауторима, мислим да стравично греше у полазној претпоставци - да ће избор бити између садашњих парламентарних странака. Навео бих илустративни пример Словеније, где је пре само две седмице на изборима тријумфовала странка Зорана Јанковића, основана ни два месеца раније. Јанковићева победа била је потпуно изненађење, како за медије, тако и за фаворита који је мислио да му је власт загарантована, старог лисца словеначке политике Јанеза Јаншу. О томе итекако вреди размислити.

За крај, свим пријеокријетачима и присталицама квислиншког култа препоручујем есеј Радована Калабића, који упркос ситним грешкама ту и тамо, ипак упозорава да има Бога, и да Његова правда неће спавати довека. Тек да знају.

Нема коментара: