„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 22. јануар 2012.

Луди ген, или криза идентитета

Средином децембра, по повратку с путовања, пао ми је за око нови блог: The Serbian Roundup (преведено отприлике, Српски преглед). Својим концизним и прецизним коментарима о темама од значаја, аутор овог блога (Србо) је за кратко време постао значајно појачање на дугом и тешком борбом измореном англофонском медијском фронту.

Текст у прилогу је адаптација коментара од пре неки дан, а који се дотиче једне специфичне мане у карактеру Срба – теме о којој сам већ писао, али која итекако завређује даљу пажњу.

Губитак сопства
„Луди ген“ или Криза идентитета
Пише: Србо

Имам пријатеља који обичава да каже како Срби посједују неки „луди ген“ који нам онемогућава да правилно резонујемо, да градимо здраворазумски поглед на свијет и да се руководимо својим колективним интересима у размјени са тим свијетом. Чуо сам Дејана Лучића, српског писца, како тврди да српски мозак не саобраћа на истој фреквенцији као мозак припадника западноевропских народа. Професор Смиља Аврамов је искористила израз „разборитост“ да опише шта нама као члановима заједнице – као и самој заједници – недостаје у друштвено-политичком опхођењу.

Заиста, расправа два Србина се често претвори у размјену промашених поенти, једностраних изјава тешких за усклађивање и схватање у оквирима вођене расправе, непотребно тражење длаке у јајету, небулозне и беспредметне тврдње, лутање у мистификације, погрешна историјска тумачења, бркање баба и жаба, етикетирање, жигосање и дисквалификацију саговорника или предмета у расправи, неутемељених оптужби и, на крају, директног блаћења и изругивања. Не говорим ја о расправи два Србина супротстављених идеологија. Напротив, расправе оваквог типа се често распламсају и између Срба који себе сматрају националистима или патриотима. Ја нећу да кажем да и ја нисам крив за учествовање у сличним расправама, али се бар трудим да их избјегнем кад им препознам потенцијал.

Нећу ја сада да лијепим на сопствени народ неке злонамјерне психијатријске дијагнозе, нити ћу се претварати да имам потребну стручност и умне способности да ја сад ту вршим неке психолошке или социолошке анализе српског народа и његових прикључака и отпадака. Ипак, боли та очигледност да је српска прошлост – пуна крвавих сукоба и страшних људских губитака и жртава, вјерских и идеолошких наметања и испирања мозга, замјене идентитета и теза о идентитету, сакаћења, распарчавања и других тјелесних и душевних траума каквих историја није нанијела можда ниједног другом народу – створила крајњу збуњеност у српском колективном уму.

Та збуњеност, дезоријентисаност, преклопљеност и промјењивост друштвено-идеолошких образаца, углавном наметнутих споља, од чинилаца страних српској органској природи који су је потисли и обезвриједили и која једва може да се препозна у својој суштини, довела је до немоћи те исте органске суштине да се поново наметне народу као опредјељење, чак и кад успије с времена на вријеме да провуче главу кроз гомиле препредених идеолога са њиховим агресивним догмама које су и разориле српски народни дух до непрепознатљивости.

Обезглављено и остављено без вођства – јер су се његове органске елите саможртвовале ради површних стремљења и ласкања наметнутим трендовима и догмама везаних за те трендове – Српство је дозволило страним и лукаво непријатељским службама да му се увуку у поре, под плаштом револуционарне динамике, осавремењивања или глобализма, и да замијене наше органске, аутентичне тежње, његоване и јачане вијековима. Орјентири српског колективног усмјеравања и стремљења су помјерени изван оквира Српства, на туђа мјеста, на координате туђе по поријеклу и особеностима. Дали смо се збунити шареним нискама заваравајућих и пролијећућих туђих замисли које су нас постепено огољеле и гурнуле у запећак особености и тежње органски и суштински наше. Други су нам рекли шта смо и шта треба да будемо, а шта хоћемо и шта нам треба. Кренули смо у потрагу за нашом путањом пратећи звијезде туђом руком насликане на нашим небесима.

Тјелесно и душевно мучење кроз које је Српство пролазило у различитим раздобљима прошлости, посебно кроз двадесети вијек, оставило нас је са изгубљеним и несигурним осјећајем сопства. Новонаметнути идентитети, као југословенство или комунизам, дјелимично или потпуно су замијенили Српство као оквир особености и посебности Срба. Прије тога, насилна и добровољна превјеравања на ислам и католичанство поплочали су пут томе да сама могућност замјене идентитета, заснована на материјалној или политичкој погодности, постане здраворазумска опција. Ово крњење српске народне особености и мутирајући облик Српства учинили су нас све рањивијим према настављеним и појачаним удруженим напорима да се Српство даље збуни и дезоријентише у сврху даљег распарчавања.

Не можемо бранити нешто чије потребе за заштитом нисмо свјесни. Сопство је и основно и врховно лично и колективно право, а и обавеза, и изгубити свијест о сопству и разборитост у његовој одбрани, његовању и напредовању значи стати на танак лед самог постојања и недвосмислено, а несвјесно кренути ка пропасти.

Учестали ударци по глави морају оставити тјелесне ране и душевне посљедице. Код појединаца, али и код група, таква дејства изазивају дезоријентацију, а дезоријентисани пипају око себе тражећи било чију руку која се нуди да их води. Срби су данас таква група. Било чија испружена рука може нас одвести било гдје, напријед или у застрањење, али само своју руку нећемо напипати. Ми смо као савремени потрошач који не зна шта му стварно треба, него купује чисто јер се нешто продаје и добро рекламира.

Срби морају почети да се окрећу себи, да обнове градиво о себи, о томе ко су, како су настали и у које токове се најбоље уклапају, такви какви су. Морамо да идентификујемо наше посједе, да их скупимо и да их носимо кући. Као први корак ка реоријентацији морамо да постанемо свјесни дезоријентисаности и да усљед тог сазнања престанемо да пипамо унаоколо, тражећи понуђену руку странца.

Морамо почети просијавати, провјеравати и каналисати то шаренило идеја и утицаја бачених пут нас да нас збуне, подијеле и натјерају да изгубимо себе. Само разборити и доносећи разумне одлуке, засноване на заједничком осјећају сопства и вођене заједничком себичношћу, инстинктивном и логичном, Срби могу да се реоријентишу ка својој органској особености и унутрашњем свјетионику. Морамо себе провести кроз терапију, рехабилитацију, једну катарзу без које, бојим се, оживљавање српског народног духа неопходног за сам опстанак граничи са немогућом мисијом.

Нема коментара: