Можда је то последица дугогодишњег испирања мозга, али чини ми се да је мало ко схватио пуне размере произведеног скандала поводом извођења „Марша на Дрину“ у УН пре две недеље. Па чак ни они који су га произвели, уз помоћ медијских саучесника, јер је њима историја почела од деведесетих.
Разлог што се прича о „геноцидној србонационалистичкој песми“ тако лако примила у западним медијима, међутим, могао би да има врло мало везе са догађајима деведесетих, а много више са једном фикс-идејом која у последње време прожима академске кругове на Западу: да су за Први светски рат криви Зли Славени.
По тој причи, да нису зли ратоборни Срби испровоцирали мирољубиву и надасве културну и цивилизирану Аустро-Угарску, и да се зли Руси нису потпуно без разлога супротставили тој истој Аустро-Угарској када је сасвим оправдано кренула да неутралише „реметилачки фактор“ на Балкану (ако ово звучи познато, то је зато што јесте), до Великог рата не би ни дошло а Belle Epoque би још трајала.
Оваквих фантазија је било и раније, али су последњих година опет постале помодне, захваљујући Нилу Фергусону и његовим истомишљеницима. Овакве „реинтерпретације“ историје све више освићу на страницама западне штампе, како се примиче стогодишњица рата.
Додуше, могло би се легитимно рећи да званична историја, написана већ у Версају 1919 - по којој су за све криви искључиво Немци - није поштена, јер потпуно занемарује жељу и вољу Британије и Француске да крену у рат. То је, дабоме, и била сврха „победничке историје“. Приметићете да се Аустро-Угарска ту много не спомиње, ваљда зато што се дотад већ распала. Тек после 2. светског рата, када су се победници и побеђени нашли у заједничком фронту против Злог Комунизма, постају популарне тезе попут оне Барбаре Такман, да је рат био малтене спонтана, природна појава, резултат тајних алијанси и погрешних процена. Нико није крив, је ли - осим Злих Славена.
„Прање биографије“ преко леђа других није непознат феномен. Чинили су то Немци деведесетих, када су сатанизацијом Срба себе ослободили да Луфтвафе опет може да бомбардује, а Бундесвер да ратује по свету. Чинили су то што хапсбуршки што Хитлерови савезници из оба светска рата, кроз краљеву и Брозову Југославију. Пошто су се сто година касније сви учесници Великог рата - осим Руса и Срба, је ли - нашли под истом заставом, оном Атлантске Империје, сасвим је логично да граде заједништво и „ваде флеке“ преко архетипских Иних.
Када је пре две године преминуо последњи хапсбуршки принц, сахрањен је као да је био прави аустроугарски цар, уз војне параде, хапсбуршке заставе и униформе. Нико се није нашао реч да каже о томе како су Хапсбурзи, католичанством мотивисаном патолошком мржњом према Србима, одвели западноевропску цивилизацију у пропаст.
Зато нимало не изненађује што британски Би-би-си средњошколце учи да су у Балканским ратовима „Срби освајали турску земљу“ и да је „моћна Србија претила Аустро-Угарској“, док Гаврила Принципа назива „српским терористом“. Па онда још поставља питања која с правом могу да се протумаче као да су Немци, Аустријанци и Турци малтене почели рат у легитимној самоодбрани од „великосрпске агресије“!
Је ли сад мало јасније како је новинар Њујорк Тајмса пре две недеље могао Церску битку да опише као „озлоглашену“ (infamous)? У причи где су за Први светски рат криви Срби и Руси, док су Немци, Турци, Аустро-Угарска, па чак Британија и Француска малтене њихове невине жртве, то не само да је могуће, већ је и логично.
И онда са тако поремећеним и у пуном смислу те речи избезумљеним светом Србија - односно оно што од ње остане кад се сви вампири „намире“ - треба да се „интегрише“? Аман!
Кажу да је сер Едвард Греј, британски министар иностраних дела, у сутон 3. августа 1914. рекао: „Светла се гасе широм Европе. За наших живота неће се поново упалити“. Скоро сто година касније, једино што се променило је да његови сународници величају мрак.
Разлог што се прича о „геноцидној србонационалистичкој песми“ тако лако примила у западним медијима, међутим, могао би да има врло мало везе са догађајима деведесетих, а много више са једном фикс-идејом која у последње време прожима академске кругове на Западу: да су за Први светски рат криви Зли Славени.
Оваквих фантазија је било и раније, али су последњих година опет постале помодне, захваљујући Нилу Фергусону и његовим истомишљеницима. Овакве „реинтерпретације“ историје све више освићу на страницама западне штампе, како се примиче стогодишњица рата.
Додуше, могло би се легитимно рећи да званична историја, написана већ у Версају 1919 - по којој су за све криви искључиво Немци - није поштена, јер потпуно занемарује жељу и вољу Британије и Француске да крену у рат. То је, дабоме, и била сврха „победничке историје“. Приметићете да се Аустро-Угарска ту много не спомиње, ваљда зато што се дотад већ распала. Тек после 2. светског рата, када су се победници и побеђени нашли у заједничком фронту против Злог Комунизма, постају популарне тезе попут оне Барбаре Такман, да је рат био малтене спонтана, природна појава, резултат тајних алијанси и погрешних процена. Нико није крив, је ли - осим Злих Славена.
„Прање биографије“ преко леђа других није непознат феномен. Чинили су то Немци деведесетих, када су сатанизацијом Срба себе ослободили да Луфтвафе опет може да бомбардује, а Бундесвер да ратује по свету. Чинили су то што хапсбуршки што Хитлерови савезници из оба светска рата, кроз краљеву и Брозову Југославију. Пошто су се сто година касније сви учесници Великог рата - осим Руса и Срба, је ли - нашли под истом заставом, оном Атлантске Империје, сасвим је логично да граде заједништво и „ваде флеке“ преко архетипских Иних.
Када је пре две године преминуо последњи хапсбуршки принц, сахрањен је као да је био прави аустроугарски цар, уз војне параде, хапсбуршке заставе и униформе. Нико се није нашао реч да каже о томе како су Хапсбурзи, католичанством мотивисаном патолошком мржњом према Србима, одвели западноевропску цивилизацију у пропаст.
Зато нимало не изненађује што британски Би-би-си средњошколце учи да су у Балканским ратовима „Срби освајали турску земљу“ и да је „моћна Србија претила Аустро-Угарској“, док Гаврила Принципа назива „српским терористом“. Па онда још поставља питања која с правом могу да се протумаче као да су Немци, Аустријанци и Турци малтене почели рат у легитимној самоодбрани од „великосрпске агресије“!
Је ли сад мало јасније како је новинар Њујорк Тајмса пре две недеље могао Церску битку да опише као „озлоглашену“ (infamous)? У причи где су за Први светски рат криви Срби и Руси, док су Немци, Турци, Аустро-Угарска, па чак Британија и Француска малтене њихове невине жртве, то не само да је могуће, већ је и логично.
И онда са тако поремећеним и у пуном смислу те речи избезумљеним светом Србија - односно оно што од ње остане кад се сви вампири „намире“ - треба да се „интегрише“? Аман!
Кажу да је сер Едвард Греј, британски министар иностраних дела, у сутон 3. августа 1914. рекао: „Светла се гасе широм Европе. За наших живота неће се поново упалити“. Скоро сто година касније, једино што се променило је да његови сународници величају мрак.
Нема коментара:
Постави коментар