„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 12. фебруар 2013.

Четврто Сретење, или позив на дужност

Споменик Вожду Карађорђу (Печат
1. Сретење Господње

У Охридском прологу (1928) епископ Николај Велимировић о Сретењу Господњем написа:
„У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја.“

Господ, дакле, није хтео да се огреши о сопствени Закон. А данас људи који су за себе умислили да су богови свакодневно газе не само Божији закон, већ и законе које су сами донели. Не само поједине прописе, којима се ни броја не зна, већ и највиши закон сопствене земље. Њихов презир према Уставу је у ствари симбол презира и према земљи, и према народу, и према Богу.

2. Устанак
„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.“
(Почетак буне против Дахија)

На Сретење 1804. године почео је велики српски устанак. Народно предање вели:
„Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати....
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.“
Узнемирени чудним небеским догађајима, дахије се састадоше да виде шта им је чинити. Ту им „Старац Фочо од стотину љета“ даде упозорење:
„И ми нашег цара не слушасмо,
Већ велики зулум подигосмо:
Погазисмо њихово поштење;
Свакојаке б'једе износисмо,
И гријоту Богу учинисмо,
Сад су 'наке постале прилике,
Сад ће нетко изгубити царство“
Дахије не примише овај савет, већ наредише сечу кнезова широм Београдског пашалука, мислећи да ће тиме застрашити рају и спречити побуну. Десило се управо супротно, дабоме: Ђорђе Петровић измиче убицама и у Марићевића јарузи код Орашца покреће устанак.

Турцима је требало више од девет година да устанак угуше, али је непуне две године касније подигнут нови. Од Београдског пашалука настала је Кнежевина Србија - још увек подређена Стамболу, али сваким даном све слободнија. Српски успех охрабрио је остале балканске хришћане и означио почетак стогодишње борбе за ослобођење од турског јарма.

3. Устав

Убрзо се, међутим, испоставило да су Срби самовлашће туђина заменили самовлашћем једнога од својих - Милоша Обреновића, вође другог устанка. Бројне побуне против Милошеве самовладе довеле су на Сретење 1835. до доношења првог српског устава.

Посебно је занимљива 11. глава Сретењског устава (чланови 108-131), којом се регулишу „Обштенародна права Србина“:
„111) Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским...
112) Нико у Сербији не може се ни гонити ни затворити, развје по пропису закона, и от законе и природне власти.
113) Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен, и да се не узме на испит.
114) Нико у Сербији не може казњен бити, већ по закону и по пресуди надлежнога суда.
115) Кому се један пут судило већ за какву кривицу, пак је по пресуди судејској казњен и отпуштен, или нађен да није крив, оному неможесе по други пут судити за исту кривицу.
116) Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. При једнакој способности предпостављасе Србин страному.
117) Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.
118) Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.
119) Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго.“
Неприкосновеност имовине. Једнакост пред законом и слобода живота и рада. Habeas corpus. Заштита пред судом. Укидање робовласништва. Није ни чудо да су против устава били како Милош, тако и Турци (где ће вазалне кнежевине да имају устав?), али и Аустрија и Русија, које су још држале кметове и којима је ово слободарство мирисало превише на француску револуцију.

Обратите пажњу и на члан 118. Америка, која сада свет „цивилизује“ бомбама и обојеним револуцијама, ропство је укинула три деценије после Србије.

4. Сто година ближе

Коначно ослобођење од турског јарма извојевано је у Балканском рату 1912, а победом у Великом рату, шест година касније, надохват руке било је и ослобођење свих Срба под страном владавином. Али онда се залутало на странпутицу историје; српска државност, слобода, традиција и крв уложени су у немогућу заједницу са браћом која то нису хтела да буду. И сан о слободи постаде кошмар.

У физичку и моралну беду у којој се данас налази, Србију нису довели ни ратови, ни санкције, ни наводно непријатељство „целог света“ (под којим се у ствари подразумева само Атлантска Империја и њени вазали). Она је наступила тек када је на власт дошао квислиншки култ лажних спаситеља. Задојени похлепом, мржњом и ништавилом, они ево већ тринаесту годину владају Србијом, за рачун својих страних господара. Једина разлика између њих и дахија су имена - и мобилни телефони.

Колико ће још „сиротиња раја“ да трпи зулум овог култа, и лажнога царства западнога? Док преду приче о накарадној прослави 1700 година Миланског едикта, посленици Империје односе се према Србима као пагански Римљани према хришћанима ономад: „Non licet vos esse!“ Немамо право да постојимо. Чизма душманина је сто година ближе.

Како, онда, и куда даље?

Позив на дужност

Прво и пре свега, мора се стати у крај квислиншком култу. Без тога је немогућ било какав отпор Империји, било какво привређивање, било какав преокрет беле куге. То је нужни предуслов да би борба за опстанак имала икаквог изгледа за успех.

Они су се одметнули од закона, како Божијег тако и сопственог - и зато морају да оду.

Они тлаче народ Србије горе него дахије, што из личне похлепе што у служби страних господара - и зато морају да оду.

Они немају право да славе Сретење, јер су отеловљење суште супротности слободи која је проглашена рождеством Господа, али и 1804, и 1835, и потом - и зато морају да оду.

У позиву на Сретењски сабор пред спомеником Карађорђу, Александар Павић пре неки дан пише:
„Једно је пуко обележавање историје и читање о њој, а нешто сасвим други прилика да се она реафирмише кроз лично учествовање. Ово опште, саборно Сретање на Сретење требало би да представља управо то. Сретање Србије са самом собом - да се још једном, јер опет је такво време дошло, види ко је вера, а ко невера, ко је спреман да само чита или рецитује Косовски завет - а ко је спреман да искористи ову ретку привилегију коју нам је историја уделила: да га живи.“

Ето како даље. Ето куда.

Закон, Слобода и Србија зову нас да испунимо своју дужност.

Више од тога не можемо. Мање не смемо.

Нема коментара: