„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 16. јануар 2014.

Земља илузија

Преносимо превод најновијег текста Фреда Рида (6. јануар 2014) о стварној и илузорној Америци. Фред, полуслеп и пензионисан у Мексику, види ствари далеко боље него већина Американаца - поготово оних у Вашингтону, зони где је стварност строго забрањена...
- Сиви Соко

Илузије

У нападу родољубивог размишљања, дошао сам до спознаје да је Вашингтон изолован, инцестоидан и себи окренут град, опседнут собом, где су политичари до те мере орођени да им прети хемофилија. Немају никаквог додира са стрваношћу и нити разумеју остатак земље и света, нити их занима. Сјајно, зар не?

Орођени? У поређењу са престоницом Јенкија, становници Западне Вирџиније [стереотип за бракове блиске родбине - прим. прев.] чине се као авангарда генетског укрштања. Прво смо имали Буша I, у најбољу руку медиокритета. Касније је дошао Буш II, за кога би „медиокритет“ био запањујући комплимент. Имали смо Клинтона Првог, који је барем био интелигентан, а онда замало добили Клинтонку II; она је на крају постала шеф дипломатије, једино зато што је својевремено била Први Акреп. Изгубила је од Барака Обаме, чије су једине квалификације биле црна пут и способност читања телепромптера. А после њега нам вероватно опет следује Хилари.

Пре тога смо умало добили Керија, чије је постигнуће било женидба наследницом индустрије туршије. Ено га сад шеф дипломатије, ничим изазван. И тако то иде у пешчанику нације: династије, непотизам, опрост грехова за новац, и мала, саможива владајућа класа без посебних квалификација која сама себи дели важне послове како би остала на власти. Колико дуго то може да потраје? Чуо сам да се Стални комитет КП Кине састоји од осам инжењера и једног економисте. Нама управља руља провинцијских адвоката. Инжењери праве производе. Адвокати праве законе. Хмм.

Проблем, велим ја, је да демократија не може да расте како треба. Када за градоначелника Засеока, Градине или Источног Бронхитиса дође локални алатничар, он барем познаје своје место и своје суграђане, па ће можда и да ваља чему. Али онда се кандидује за државну функцију и постане конгресмен, или - Боже сачувај! - усели у велику белу вилу на Пенсилванија Авенији (Деси се некад; наши владари нису сви богатуни са приватним авионима и по дванаест прстију на ногама).

Конгрес је састављен од маргиналних адвоката са малтене доживотним мандатом, који никада нису служили војску али газдују огромном армијом наоружаном нуклеаркама - и која није у стању да у кафанској тучи победи ћопавог деду. Све сами изгубљени политиканти, а одлучују о индустрији. Можда никад нису били у страној земљи (ако се не рачуна Арканзас) и не говоре ништа сем енглеског, али задужени су за инострану политику... Мислим, јасно вам је.

Па како онда остатак земље зна шта ради власт? Не зна. И не може да зна. Медији представљају готово непробојни штит између Вашингтона и реалности која почиње већ од Кружног Пута. Јесте ли чули за синхронизовано пливање? Да је којим случајем синхронизовано мишљење олимпијски спорт (а што да не, шта су све додали), Америка би била велесила.

У Вашингтону, новинарство почива на разноликости. Што је добро, јер је очигледно колико би хомогена штампа била опасна. У редакцији Вашингтон Поста, на пример, имате беле репортере који мисле исто као црни, који мисле исто као Јевреји, Азијати, педери, лезбејке, Шпањоли и Неопредељени. Снага кроз (не)јединство.

Овакву разноликост у новинарству имате широм Америке: огроман број различитих новина, ТВ кућа, радио станица - све у власништву неколико корпорација, које имају исте интересе. Снага кроз (не)јединство и за њих, је ли.

Основна карактеристика медија је да не извештавају о много чему. Осим о себи, али то дође на исто. Ако нека пахуљаста плавуша (мислим да се једна зове Кејти Курик) пређе са једног канала на други, о томе нам трубе недељама. Сећам се да сам једном видео неког Пирса Моргана, који се оштроуман попут платипуса. Кажу да му пада гледаност; можда ипак има наде за америчку јавност. Елем, то је била вест - или како иде Билу О'Рајлију и неким републиканкама са шлем-фризурама на Фоксу. Медији не преносе вести, они су вест.

Док новинари стално тртљају једни о другима - сасвим озбиљно ово кажем - углавном не обраћају пажњу на власт. Кад сте задњи пут чули извештај из Управе за становање и развој? Бироа за индијанске послове? Министарства саобраћаја? Агенције за безбедност авијације? Агенције за заштиту околине? Понекад нам од њих стигне саопштење, али то је то. Нико не зна шта се крије у бирократском мраку, знамо само да много кошта.

А и кад се говори о оним деловима власти који привлаче највише пажње - Бела Кућа, Пентагон, Стејт Департмент - ништа се не каже. У Белој Кући је све строго организована представа; новинара који постави незгодно питање никада не прозову поново. Добро познајем Петострани Тунел за Ветар, из дана када сам по казни био новинар. Кад крене Прича - можда о неком оружју које не ради, или веле да не ради - сви новинари у Вашингтону панично пишу само о томе.

Значи, није реч о многобројним причама, већ једној те истој причи на безброј начина. Исти се образац понавља са Обамаздрављем, абортусом свих абортуса. Као теорија скупова: стотине, хиљаде, можда десетине хиљада новинара пише како је тешко да се људи учлане. Зар није један довољан да то каже? А нико да упита за интелигентно објашњење неког софтверског инжињера који се разуме у програмирање на велико...

Оно што из Вашингтона излази у Електронску Земљу Чуда је изврнути свет ствари које или не постоје, или нису онакве каквим се приказују. Председници, на пример. Оно што гледате на фото-сесијама у Ружичњаку је виртуелни конструкт иза којег стоји пет анкетара, три говорописца, неколико политичких стратега и њихове калкулације, рекламна агенција, шминкер, и учитељ гестикулације. Потпуно је небитно којој је особи поверена улога. Чак штавише, његови дресери га сматрају сметњом, убеђени да ће бити бољи у улози што се мање зна о његовом стварном лику и делу. Па помно крију његова сведочанства и резултате пријемног.

Ако желите нешто налик тачној представи о делима и неделима власти, морате сами да сложите слагалицу од фрагмената из Гардијана, Ролинг Стоуна, Драџа, Unz Review, или AntiWar.com. Информације о власти из прве руке? Нема шансе. Али Вашингтон је макар занимљив, попут губавца којем отпадају прсти.

3 коментара:

RD је рекао...

Bravo Nebojša, fantastičan prevod. Svaka ti se dala!

Filip Bulovic је рекао...

Фред није просечан Американац. Универзитетски образован, ветеран и ратни дописник. Није ни чудо да види и разуме више од осталих. Посебно је интересантна његова опаска о профилу америчких политичара и чланова кинеског ЦК. Први пут сам чуо расправу о томе да ли су правници најбоље личности за председнике у филму Цајтгајст Адендум. Ту Фреско из Венера пројекта прилично лепо образлаже да нису. Правници су стручњаци за сналажење у оквиру система а систем је у распаду. Демократски представнички систем је лакрдија где само они са благословом корпорација могу да плате кампању и да после тога дугују спонзорима, практично долазе на власт поткупљени. Економија САД је у зомби стадијуму где се 80 милијарди долара штампа, без покрића, сваког месеца и пумпа у Вол Стрит. Наравно они све време мељу о слободном тржишту и у исто време пумпају паре уместо да пусте слободно тржиште да делује. Зли Путин им више не да да воде њихове мале колонијалне ратове против разних Садама и ту отпадају лаки кредити за издржавање гломазне и застареле војне машинерије. Број оних који би требало да се јављају са критиком стања у Америци би морао да буде много већи. Ваљда су MTV, видео игре и друге идиотске разбибриге допринеле заглупљивању становништва. Није битно што им гори под ногама, битна су права мањина и слобода говора.
Видели смо пропаст комунизма а сад гледамо пропаст капитализма, живимо у узбудљивим временима.

CubuCoko је рекао...

Филипе, штос је у томе да је Фред својевремено БИО просечан Американац - дечак са села, мобилисан да ратује у Вијетнаму, преживео и после радио као новинар. Толики слични њему постали су естаблишмент, а он се, ето, освестио. Зато га и читам и преносим, јер и кад се не слажем с њим, поштујем његов начин размишљања.

Углавном се слажем и с твојом оценом, с тим да бих "права мањина" и "слободу говора" ставио под наводнике - јер се не ради о правима већ привилегијама, а слобода постоји само за прогријесивни новоговор, никако за зломисао.