Око Соколово, бр. 112
Годишњица агресије НАТО на тадашњу СР Југославију пала је у понедељак. Медији у окупираној, пониженој, осакаћеној и преумљеној Србији углавном се на њу нису обазирали. Квислиншки култ сматра да је то део оног „баласта“ који мора да се одбаци како би се Срби увели у светлу будућност ЕУропских и НАТО „интеграција“. Попут, рецимо, Украјине данас.
Каква је разлика између Србије и Украјине? У обе земље на власт су, пучем па фарсом од демократије (или обрнуто, свеједно) дошли на власт квислиншки култови Империје. И једни и други раде на „преумљавању“ народа у одроде и несој, а све у име „интеграција“ са Западом (или по старински, унијаћење). По Украјини парадирају бандеровци и СС-носталгичари, по Србији „Жене у црном“. У Кијеву је намесник Империје „наш човек Јац,“ а у Београду Лажни Цар Шћепан Мали (поређење објашњава Слободан Антонић).
Никола Танасић у украјинској драми види бројна наравоученија за Србију. Али имамо ли снаге и воље да то препознамо и искористимо, у атмосфери бесмисла и безнађа коју описује Срђан Воларевић? Оно се, дабоме, намерно култивише јер у бесмислу и безнађу људи постају сопствени тамничари, па Империја не мора превише да се труди.
Зашто ЕУропска унија и Империја од Србије траже да се определи по питању Украјине? Не зато што ће некаквим санкцијама да наштети Русији материјално, већ зато што су од Србије направили симбол подаништва - некадашњи симбол отпора, сада окован, обогаљен и претворен у предмет подсмеха и понижења, за пример осталима.
Још само недостаје да у знак солидарности са слободарским народом Галиције (будући да је Украјина „москалски“ термин), режим у Београду пређе на двапутвишедобар новопис, па да се Први Председник Владе зове Olyksandr Vuchych а председник Tomyslaw Mykolenko, док ће држава да испоштује карту из кијевског пропагандног спота и постане - Horvatia.
Звучи невероватно? Никад се не зна. Владимир Димитријевић показује колико је тешко разликовати (скоро па) научну фантастику од блиске будућности.
Просто речено, заборав води у нестанак. А наметање заборава кључна је компонента пројекта преумљавања који се води међу Србима. Како то да се жртвама НАТО од пре само 15 година не зна ни имена ни броја, пита се с правом Бранко Жујовић? Онда не чуди што се слична амнезија примењује и на Србе побијене и протеране са Косова, Метохије, Баније, Кордуна, Лике, Далмације, Славоније, Крајине (што деведесетих, што четрдесетих); или жртве аустроугарске, немачке и бугарске агресије и окупације из 1. светског рата.
Овако намерно и систематски избезумљени, Срби ће још и да поверују Веслију Кларку како их је НАТО „хуманитарно“ бомбардовао, вели Александар Ђикић.
Али таман што су моћници Империје помислили како су сламањем Србије обезбедили вечну доминацију светом и „крај историје“ којем су се прерано понадали, испаде да су бомбама по Србији означили почетак сопственог краја. Под деценијом и по медијског испирања мозга, неки Срби су можда и заборавили и опростили - али Александар Павић вели да многи нису. А што је можда и значајније, Русија није. И због тога, између осталог, мрси рачуне Империји у Украјини и на Криму.
А да и Империја ради у корист сопствене штете, показује недавно изговорена лаж самог Императора, о фантомском референдуму на окупираном Косову. Александар Павић објашњава шта је тачно Император слагао, а шта његова амбасада када је покушала да лаж оправда. Док Мирослав Лазански подсећа да ово није први пут да се овако лаже - али можда јесте да је већини света ван виртуелног мехура Англосфере сада и јасно ко лаже и зашто.
И тако, упркос вишегодишњој ђавољој работи Империје и квислиншког култа, Србија опет постаје глобални симбол отпора неправди, лажима и сили.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Каква је разлика између Србије и Украјине? У обе земље на власт су, пучем па фарсом од демократије (или обрнуто, свеједно) дошли на власт квислиншки култови Империје. И једни и други раде на „преумљавању“ народа у одроде и несој, а све у име „интеграција“ са Западом (или по старински, унијаћење). По Украјини парадирају бандеровци и СС-носталгичари, по Србији „Жене у црном“. У Кијеву је намесник Империје „наш човек Јац,“ а у Београду Лажни Цар Шћепан Мали (поређење објашњава Слободан Антонић).
Никола Танасић у украјинској драми види бројна наравоученија за Србију. Али имамо ли снаге и воље да то препознамо и искористимо, у атмосфери бесмисла и безнађа коју описује Срђан Воларевић? Оно се, дабоме, намерно култивише јер у бесмислу и безнађу људи постају сопствени тамничари, па Империја не мора превише да се труди.
Зашто ЕУропска унија и Империја од Србије траже да се определи по питању Украјине? Не зато што ће некаквим санкцијама да наштети Русији материјално, већ зато што су од Србије направили симбол подаништва - некадашњи симбол отпора, сада окован, обогаљен и претворен у предмет подсмеха и понижења, за пример осталима.
Још само недостаје да у знак солидарности са слободарским народом Галиције (будући да је Украјина „москалски“ термин), режим у Београду пређе на двапутвишедобар новопис, па да се Први Председник Владе зове Olyksandr Vuchych а председник Tomyslaw Mykolenko, док ће држава да испоштује карту из кијевског пропагандног спота и постане - Horvatia.
Звучи невероватно? Никад се не зна. Владимир Димитријевић показује колико је тешко разликовати (скоро па) научну фантастику од блиске будућности.
Просто речено, заборав води у нестанак. А наметање заборава кључна је компонента пројекта преумљавања који се води међу Србима. Како то да се жртвама НАТО од пре само 15 година не зна ни имена ни броја, пита се с правом Бранко Жујовић? Онда не чуди што се слична амнезија примењује и на Србе побијене и протеране са Косова, Метохије, Баније, Кордуна, Лике, Далмације, Славоније, Крајине (што деведесетих, што четрдесетих); или жртве аустроугарске, немачке и бугарске агресије и окупације из 1. светског рата.
Овако намерно и систематски избезумљени, Срби ће још и да поверују Веслију Кларку како их је НАТО „хуманитарно“ бомбардовао, вели Александар Ђикић.
Али таман што су моћници Империје помислили како су сламањем Србије обезбедили вечну доминацију светом и „крај историје“ којем су се прерано понадали, испаде да су бомбама по Србији означили почетак сопственог краја. Под деценијом и по медијског испирања мозга, неки Срби су можда и заборавили и опростили - али Александар Павић вели да многи нису. А што је можда и значајније, Русија није. И због тога, између осталог, мрси рачуне Империји у Украјини и на Криму.
А да и Империја ради у корист сопствене штете, показује недавно изговорена лаж самог Императора, о фантомском референдуму на окупираном Косову. Александар Павић објашњава шта је тачно Император слагао, а шта његова амбасада када је покушала да лаж оправда. Док Мирослав Лазански подсећа да ово није први пут да се овако лаже - али можда јесте да је већини света ван виртуелног мехура Англосфере сада и јасно ко лаже и зашто.
И тако, упркос вишегодишњој ђавољој работи Империје и квислиншког култа, Србија опет постаје глобални симбол отпора неправди, лажима и сили.
Нема коментара:
Постави коментар