„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 14. април 2014.

О да знадеш што те јоште чека!

Око Соколово, бр. 114
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
На истоку, ништа неочекивано: Атлантска Империја и даље се труди да целу Украјину стави под власт Бандероваца, а сваки покушај отпора се проглашава за  „тероризам“ и „руску агресију“. Ако звучи познато, то је зато што јесте.


Ко је и како повредио међународно право у случају Косова, а ко у случају Крима, објашњава Дејан Мировић. За то време, Мирослав Лазански констатује да западну политику мотивише русофобија, док Александар Павић образлаже да је у питању чак и страх од православља - као алтернативе секуларном безбожништву и хедонизму „краја историје“.

Како изгледају  „западне вредности“ у пракси најбоље се види на примеру физички и ментално окупиране Жутије. Бранко Жујовић описује однос према држави као партијској прћији. Михаило Меденица види однос између бившег и садашњег Врховног Жутника као политичку порнографију. А Драгослав Павков пише о томе како је Србија завијена у црно. О опасности хедонизма и замки утопије засноване на самомржњи, вреди прочитати шта вели Драган Томић.

Вреди имати на уму и да та култура самомржње није новија појава. Мило Ломпар подсећа да је Југославија била дезинтегратор за Србе, а интегратор и инкубатор за све остале. А недавна посета Грађанина Хапсбурга послужила је као повод за пар одличних коментара на садашње стање Србије. Тако Младен Ђорђевић пише о још једном срамотном иступу Државног Дна, док Ђорђе Ивковић прави осврт на Србију у којој још једино цветају - Аустроугари.

И цензура, дабоме. Случај хапшења Ивана Ивановића и Радомира Почуче оголио је још једном тиранију и тоталитаризам квислиншког култа. Игор Марковић о томе је написао одличан коментар. А неочекивани јунак борбе за слободу говора постала је старлета Јелена Маћић, која се усудила да јавно каже оно што многи Срби више немају храбрости ни да помисле. 

Није све замрло и пропало, дабоме. Колегиница Ива подсећа на годишњицу јуначке битке за Кошаре, а колега на блогу „Падобран“ од заборава спасава интервју који је 2002. за „Геополитику“ дао Драгош Калајић

Знам да сте уморни, очајни, исцрпљени и жедни правде више него воде са извора. Па се питате хоће ли вас режим Жутог Октобра психички и физички поломити пре него што их одува ветар који се подигао на истоку. То ће моћи једино ако им ви то дозволите. Јер како подсећа Жељко Цвијановић, жути могу да снују - али на крају Бог одлучује. И суди према заслузи.

Нема коментара: