„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 7. јул 2014.

Злоба грдна бљува тмуше

Око Соколово, бр. 124
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Ово Око је некако мимо „возног реда“, јер сам прошле недеље био на обележавању 200 година доласка Срба у САД, 625. годишњице Боја на Косову и стогодишњице Сарајевског атентата.

Годишњица косовске битке - не „слављење пораза“ како веле зли језици, већ чување успомене на Лазарев избор светосавља уместо јаловог обећања „царства земаљскога“ - обележена је тачно онако како доликује Државном Дну и вредностима квислиншког култа. Није било патријарха, већ је председник Mykolenko* хвалио шиптарске окупаторе, сведочи Јања Гаћеша. Подсећањем на кратку историју косовског отпора Шиптарима, Александар Ђикић нуди неколико разлога зашто су Mykolenka на Газиместану извиждали.

(* Ово кориштење „украјинизованих“ имена за Државно Дно потиче од једне лаконске опаске на Фејсбуку, да они ето неће Русији увести санкције, али ће из солидарности са Кијевом да промене имена. Толико се већ труде да не буду Срби, па им није тешко...)

За медије у окупираној Жутији права „срамота“ је била што су шиптарске камере снимиле чичу који је псовао председника. А што је председник по сваком објективном стандарду издајица, то није проблем, је ли, већ ЕУропска вредност. Добро вели Александар Павић, нису безумници они што су звиждали и псовали, већ Mykolenko.

Јер, како је Павић писао неколико дана раније, само пре шест година су и Mykolenko и Vuchych и Vylno и остали „препорођени“ и преумљени наприједњаци у сав глас подржавали свог партијског вођу Војислава Шешеља у оцени Тонија Блера (која није за породичне уши). А данас тог истог Блера зову у госте као цењеног саветника. Или су луди, или су зли. Можда и једно и друго. Али трећег нема.

Оваква Србија, вели Бранко Жујовић,не би ни у сновима инспирисала Принципа на тираноубиство. Можда је то био и циљ њеног уништења изнутра, од Жутог Октобра наовамо: да се међу Србима угаси толико опасни по Запад пламен слободе, пред којим су посустале Османска Турска, Аустро-Угарска, и Хитлеров Рајх? Уосталом, зар ова данашња ЕУропска унија није аналог некадашњој хапсбургшкој монархији, с правом се пита Богдана Кољевић? Отуд и порив да се Срби из јунака „трансформишу“ у битанге, како описује Борис Алексић.

Није узалуд Хитлер тражио Принципов споменик као трофеј, подсећа неимар Андрићграда Емир Кустурица. Церемонија свечаног отварања Андрићграда - концерт и уметничку реконструкцију Сарајевског атентата и суђења Младобосанцима - може се погледати на РТРС (видео). О значају Андрићграда у условима општег затирања српства писао је и Мило Ломпар.

Српски избор је у овом часу болно очигледан. С једне стране је Видовдански завет, на који подсећа Срђа Трифковић. А са друге је поданички, преварантски, издајнички и покварени дух пропадања, какав је створио аферу са ЕУропском свињетином за Русију - о чему је писао Бранко Жујовић. Зар уопште може бити дилеме којем царству се приклонити?

Постоји још увек теоретска могућност да ће Vuchych у Москви сутра одлучити да постане Вучић, и покушати да спасе што сопствену кожу, што Србију - могућност коју надљудским напором да буде фер осликава Жељко Цвијановић. Пре тога је покушао да опише сценарио по којем би Србија могла да се избори за слободу у оквиру новог односа Русије и Немачке, који се - наводно - рађа због украјинске кризе. Могуће, али астрономски мало вероватно. Мада, десиле су се и чудније ствари.

Неки ће сад рећи да је нада у Русе лажна, јер ево паде Славјанск и ником ништа. Па је ли то онда алиби за српску капитулацију и нестанак који Државно Дно форсира?

Тзв. Украјинци већ подесћају на једно друго зло аустроугарско семе које своју нацију дефинише мржњом према својим коренима, а сада покушавају да копирају успех њиховог геноцидног похода од пре 19 година. Шта год урадио или не урадио Владимир Путин у предстојећим данима, то не мења ни за јоту чињеницу да је Србима наметнуто подаништво сопственим џелатима, и да су они то већином прихватили.

Има ли међу нама још увек принципа? И Принципа?

Нема коментара: